ЕРОС И ТАНАТОС

Импресивни уметнички опус Томислава Остоје може се поделити на неколико делова. Деценије стварања, па све до данашњих позних година достојних сваког поштовања, резултирале су бројним делима чврсто интегрисаним у модерну и савремену хрватску уметност. Једна изложба тешко да може представити сва Остојина вајарска и сликарска интересовања, па је ова концентрисана на последњих двадесетак година вајарства и десетак година сликарства. Томислав Остоја је вајар по примарном позиву, визуелни жанр који је наглашено присутан у првим одељцима његовог опуса, стилски другачији од дела на овој изложби (по структури површине волумена, коришћеним материјалима, па чак и мотивима). Касније је значајну пажњу посветио и сликарству, стварајући дела истинске уметничке снаге и оригиналности. Постоји дијалог између визуелних жанрова, са извесном блискошћу у дизајну, иако Остоја негује експресивне особености сваког од њих, при чему је генеза вајарства снажније присутна у сликарству него обрнуто.

Са дискрецијом и позитивном наметљивошћу, под заједничким именитељем уметничког ентузијазма, Остоја у своја дела уноси, делимично пратећи принцип класичног сликарства (у пуној ширини тог концепта), немир својствен уништењу конвенционалног. „Наратив“ апстрактне форме носи потпис личних светова, са разумним хором (само у неким случајевима) трагова орнаменталног, у функцији конструкције, а не декорације. То је више наглашено у прочишћеним деловима слике, у пространствима безваздушне тишине, са већ поменутим осећајем метафизике, „униформе“ заустављеног времена. У делима привлачности на први поглед, али и фине и интелектуалне естетике, са постепеним откривањем садржајних варијанти и епитета, Остоја се потврђује као одличан сликар, најчешће са почетком рада у флексибилности мелодичног или суровог цртежа. Остоја је сликар дисциплине, са пажљиво изведеним обрисима, углавном са уједначеним наношењем боје, али и са повременим препуштањем већој слободи гестуалних потеза.

Креативна дуалност вајара и сликара није непозната у хрватској модерној уметности; подсетимо се само неких од генерација блиских њему (неке само за излете, неке за дуже боравке), попут Бранка Ружића, Марије Ујевић Галетовић, Валерија Михелија, Звонка Лончарића, Златка Бурека, Васка Липовца, Шиме Перића… Данас су такве ситуације много чешће, границе између њих су лабавије, а феномен визуелне уметности је другачији у низу бројних, гласних уметничких трендова. Томислав Остоја, у времену свог стваралаштва, повезује више од шест деценија – од раних дела фигуративног карактера, реализма прожетог експресионистичким третманом форме, до бриљантних остварења представљених на овој изложби.

Томислав Остоја је рођен у Сплиту 20. августа 1931. године у великој породици, седмо од осморо деце. Породица се преселила са Брача у Сплит, где је Томислав похађао основну школу, коју је делимично наставио на Брачу током рата. Школовање је наставио у Класичној гимназији у Сплиту, коју је похађао до завршетка основне школе, а затим се уписао у Школу примењених уметности, на графичком одсеку, и у другој години прешао на вајарство. Након завршетка Школе примењених уметности у Сплиту, одлази у Загреб, где је 1952. године почео да студира вајарство на Академији ликовних уметности. Током студија, професори су му били: Грга Антунац у првој години, Вјекослав Рукљач у другој и трећој, Фране Кршинић у четвртој и професор Антун Аугустинчић у петој, код кога је дипломирао 1957. године и завршио двогодишњу мастер специјализацију. Професор Аугустинчић га је позвао у своју Мајсторску радионицу, а након прве године специјалног образовања 1960. године, прешао је у радионицу, где ће наредних шест година провести у изузетно креативном периоду рада заједно са колегама Орчићем, Штамбуком, Јањчићем и Херљевићем.

Након што је напустио Аугустинчићеву Мајсторску радионицу, Остоја је свој загребачки радни простор пронашао у дворишту Медулићеве улице 12, где је неколико кућа скромне величине већ било стављено на располагање његовим колегама сликарима и вајарима. Тако је ово двориште у центру Загреба постало место где су настајала бројна уметничка дела која су незаобилазна у хрватској ликовној уметности. Атеље Томислава Остоје увек је био његово једино радно место. Никада није тражио уточиште у државној служби нити је уживао у благодетима сталног запослења. Више од пет деценија је слободни уметник и живи од свог уметничког рада.

Остојин стваралачки фортисимо, праћен бројним самосталним и групним изложбама и успесима код критике и публике, прекинут је крајем деведесетих година прошлог века болним губитком најмилијих. Његов једини син Горан преминуо је 1998. године, а супруга Ђурђица, која му је била велика подршка у животу и раду (заједно су потписали и ауторство споменика у Вуковару), преминула је 2001. године, сломљена тугом и болешћу. Морале су да прођу године пре него што се Остоја вратио раду, више као сликар него као вајар. Мобилизацију његове стваралачке енергије значајно су подстакнули позиви на самосталне изложбе у Сплиту, Брачу и Загребу, након чега су уследиле Остојине велике и бројне донације (Супетар, Загреб, Постира и Чапљина), као круна његовог живота и уметничке независности.